Ovog trenutka zrije voće na Banfiju, bregu na kojemu su nekada tuđi vojnici imali bitnice, a dana samo priroda, jaka i lijepa, bajkovita i poželjna. Mi smo brali kruške zvane cverglin skupa s domaćicom ovih bregova Ivankom Cerovac i bilo je lijepo i fino i da bi navek tak bilo.
U svom redovnom tjednom pohodu Općini Štrigovi odlučio sam prijepodne provesti na vrhovima Banfija te utvrde hrvatstva za kojim posižu često ‘sosedje’ onkraj hrvatsko – sloveske međe. Ali ima čuvara i čuvarica koje svoje nedaju, ma koliko to koštalo. I tako uživajući u ljepoti ljetnog Banfija iz vozila primijetih stariju ženu kako drvenim prutom skida kruške sa stoljetnog stabla. Izađoh iz vozila i krenuh prema beračici te je u hodu upitah, kakve kruške bere?
BRALI SMO KRUŠKE CVERGLINE, ŽUTE I ZELENE
-Ja Boooogdaj, reče žena, a isto tako i ja pozdravih.
–Različino ove hruške zovejo, moji su je od navijeka pa tako i ja zvali cverglin, tak je najleži. To su hruške štere imaju malo trdešu kožu, ali unutra su ukusne. Dok su mi roditelji bili živi, onda smo ove hruške vozili v Šafarsko, tu doli pod bregom, zaj je to Slovenija, pak v Štrigovu i Razkrižje, a negda pak i v Lotmrek (Ljutomer) – jasno i kratko mi je opisala sa distance starija ali bistra žena. Pružih joj ruku u rekoh kako sam novinar, Stjepan iz Murskog Središća.
-Jaaaaa, novinar, do zdaj v šezdeset let pa tu nije bio niti jedan novinar, lejpo kaj ste prišli. Ja sam pak Ivanka Cerovac, tu me mnogi pogrešno zovejo Cerovec, a ja ponavljam da sam Cerovac. Kaj me nebote morali pitati koliko sam stara pak vam odmah povejm, zdaj imama 86 let.
-Pravite kaj ste z Murskega Središća, ja sam tam jedno vrejme živela i delala, dok sem hodila na ekonomiju v Čentibu v Sloveniji – nastavila je priču o tim danima prije šezdesetak godina. No, ja sam inzistirao na kruški, te sam kazao kako kod mene ovakve kruške zovu porcjunkolovke.
V MURSKEM SREDIŠČI SU DOBRI LJUDI
-Je, more biti pak i tu pojedini veliju kaj su porcijunkolice, i drugač. Jer, zoriju se od Porcijunkolovoga do Velike maše. Nej su zrele najemput, nego svaki dan se bereju. Koža jim je malo žuhka, ali meso je slatko i žnje se dobi dobra žganica, poučila me Ivanka, dodavši kako ih nikada ne šprica, pak ih je zbog toga manje, ali su slasnije. Naberite si ako imate vrečko, pak budete meli doma za koštavaje, ponudi me Ivanka, a ja pobrah nekoliko kraljevskih.
-Hvala vam, ja kad dojdem drugi put vam donesem nekaj iz Murskog Središća, rekoh.
-Ja v Murskem Središći su dobri ljudi. Zmislim se limarov Kovačić, pak Posedijove… jako dobri i pošteni ljudi su bili i meni pomagali. Danas su mi tu na Banfiji sosedje Petekovi iz Središća, šteri ulažeju v turizam i dobri su mi, obzirno reče Ivanka.
-A kaj ste sami tu na tom gruntu, pitah.
-Je zdaj sama, roditelji i brat su pokojni, dok drugi brat živi v Australiji, kaže žena i pita jesam li si dosta kruški nabrao. A ja dalje pitam:
-Ste dovica ili ste se nej ženili?
-Nej sam se ženila. Stradala sam u mladosti, krave i kola su prek mene prešle i onda sam bila dosta loše, a kasnije, nije bilo snage niti volje za udajom. Imam puno dobrih ljudi koji mi pomažu kada nešto zatrebam. Malo je nerodno tak sam živjeti gdje su ti prvi susjedi na Šafarskom ili Gibini, ali fala Bogu držim se – hrabro mi poruči Ivanka, te tak potiho ustvrdi i zamoli.
DOKTOR BRODNJAK JE BIO STRUČNJAK I GOSPODIN, A DANAS MU SE NI ZA GROBE NE ZNA !
-Ali bi vi nekaj napisali o doktoru Brodnjaku, koji je mene operirao tam v najstarijoj čakovečkoj bolnici. Bio je direktor bolnice i kirurgije, veliki gospodin, a sada mu se ne zna za grob. Je to nej sramota. Veliki doktor i veliki čovjek je bio. Tu je rojen v Štrigovi, ali niti tu nema ostavštine. Znate tak si puno puta premišljavam o onima kojih više nema, a bili su poštovani i časni – zamolila me Ivanka Cerovac, dodavši kako je sa susjedima Slovencima dobro, ali je sretnija kad ih ne treba.
Trebalo je poći dalje, no ostala je želja ponovno doći, poglavito sada kad zore breskve, jabuke, smokve, kruške, šljive i špenglini. Vjerujte mi taj kraj je uistinu Hortus Croatiae koji treba češće pohoditi.
