– Ljepota našeg vjenčanja, naravno osim naše sreće, je što je ono bilo na ‘Valentinovsku nedelu’, dakle prvu nedjelju poslije svetkovine svetog Valentina, patrona naše vratišinečke fare, a to je bila i privilegija – prisjećaju se Ivan i Marija Trstenjak iz Peklenice.
Na početku, iskreno priznajem kako sam se kod Ivana i Marije Trstenjak u Peklenicu zaputio kako bih s njima ‘razjasnio’ što je ‘Valentinovska nedela’, a što ‘Fašjanska nedela’ dvije nedjelje vrlo usko povezane za katoličku vjeru i drevni običaj ovog dijela naše domovine.
Znao sam za jednu i drugu nedjelju, jer sam kao dječak i kasnije kao mladić te novinar rado i često odlazio na proštenje u Vratišinec na samo Valentinovo 14. veljače i na Valentinovsku nedjelju. No, bilo je običaj ako je svetkovina bila radnim danom u tjednu, svečanost sa svetom misom i velikim proštenjem bila je u nedjelju poslije Valentinovoga, pa je tako bilo i ove godine, kada je blagdan bio u ponedjeljak 14. veljače, a proštenje u nedjelju 20. veljače. Dogodilo se to kada je ista nedjelja bila i valentinovska i fašjanska te je onda bilo i proštenje i maškarada te je nedjelja uglavnom završavala velikom zabavom i svatovima u kućama ili domovima roditelja mladenaca.
Usuglasili smo se Trstenjaki i ja glede ovih ne nevažnih stvari ili običaja i onda je Marija pitala mene znam li što je njima danas?
Dugo godina poznajem obitelj Trstenjak i znam da su se ženili na ‘Valentinovsku nedjelju’, no nisam bio siguran koje godine, premda sam bio na njihovoj 40., 45. i 50. godišnjici vjenčanja, a zbog osobnog stradanja minulih godina se nismo vidjeli.
Nekada sam i pisao novinski članak o Ivanu Trstenjaku koji je stotinjak puta bio ‘starešina ili kapeton’ na svatovima. Natočio je ‘starešina’ (tako ga ja privatno zovem) domaću slivnu žganicu i onda je riječ uzela ‘starešinka’ (tako zovem Mariju u našim razgovorima). Razgovarali smo našim rječnikom ili govorom i tako ga prenosim kako bi naši dragi čitatelji iz drugih krajeva razumjeli u čemu je riječ. Na primjer, u gornjem Međimurju glavni svat i uglednik se zove STAREŠINA, a u središnjem i donjem Međimurju pak KAPETON i slično.
Dva dana svadbe u Vratišincu i Peklenici, a Ivan je došao za zeta
‘Točno pred 56 lejt smo se ženili, na Valentinovsku nedelu 1966. leta, a gostuvaje je bilo dva dana, v nedelu vu Vratišincu pri njegovima, a drugi den, v pondelek pri mojima v Peklenici. Onda su cirkvena venčaja nej smela biti v subotu. Svećeniki su tou nej dopušćali tumaćeći kako onda ljudi koji su bili svati v subotu, neće doći na misu u nedjelju, jer su se ljudi zabavljali i napijli i sve drugo delali. A ovak su došli na meše dopolne i na večernicu glet svate. Mi smo se venčali poslepolne ili na Večernici, a bio nas je pet parova. Venčao nas je župnik velečasni Ljudevit Balent, a na skorušu (kor) je igrala i popevala Justina Jezrnik, štero smo zvali Sovarova Justa. To je hrumelo od orgulja i popevanja, a naša cirkva je nej mala, i puna naroda je bila. Prekrasna je to slika bila, v klecalima (sjedištima) v prvim redovima deseta mladih, njihova rodbina i poglavari svatovski,’ u hipu nam je ispričala Marija, te nastavila.
Starešina je bio Mijo Damiš
‘Dok smo došli vum z cirkve tu je bilo toliko ljudstva kak na najvekšemu proščenju, jer bila je šega kaj su mladence i svate došli videti svi šteri su mogli, stari i mladi te su šacali (prosuđivali) šteri je mladoženja lepši i štera mladenka lepše oblečena. Očem reči, dok smo išli na zdavanje (vjenčanje) bili smo zaručnik i zaručnica, a z cirkve smo vum dojšli kak mladenci. I jedno pol vure smo se zadržali okoli cirkve i onda smo išli v Brodec na prvu gustuvajsku večer k Trstenjakovima. Oni su nej bili preveč mogooći pak smo nej bili jako dugo, ali bilo je veselo i lejpo. V jutro su se svati razišli, a mi smo išli spat (prva bračna noć). I to k nam v Peklenicu jer je Ivo došeo k mojima za zeta. Već za objed v pondelek su se pri nama na Pelenici počeli zbirati (okupljati) svati i dok ih je bilo dosta gospon starešina su započeli Boga moliti i onda je bio veliki objed, jer mi smo Bačekovi bili jaka poljoprivredna familija, pak je nikaj nej falilo za svate. A svate šteri su nej mogli dojti pješke ili su nej meli svojega prevoza su vozili, Petar Mlinarić, Franjo Radiković, Marko Novak i Ivan Radiković svi ugledni ljudi koji su imali svoje aute. Cejli pondelek i v tork dopolne su svati bili pri nas, a onda su se počeli razhajati (razilaziti), ali već navečer došli su naši mladi prijateli se s nama poveseliti, a onda do druge nedele svaki dan je netko dolazio kaj se hrana potrošila, jer hladnjaka i zamrzivača onda bilo nije na selu, prisjetili su se Trstenjaki, malo smo prigriznuli i dalje žganici blago pili i završetak priče kraju doveli.’
Svirala su ‘Četiri momka vesela‘
‘Dva dana v svatovima je trebalo zdržati za mladence jer su jim svega i svačega pripravili starešina, podsnehalja i zastavnik, a bilo je i dosti govoranciji. Kolegica je ‘bukejta spričala’ trebalo je zaručnicu kupiti i mladoženju pod noge cepanice metati prek šterih je plesati morao i skupa s deverom zaručnicu kupiti. A i zaručnica je okoli ognja vuni v opravi venčanoj morala plesati skupa z starešinom, deverom, kolegicom i fendrijom (zastavnikom). Sve to su gori (na nogama) držali mužikaši. Dva dni i dvej noči igrali su dečki z okolice Podturna i zvali su se Četiri momka vesela i bili su odlični. Tak sam se ja oženila (udala) a Ivo je k Bačekovima (nadimak Novakovima) dojšeo za zeta. A spoznali smo se pri zidarskom majstoru ‘Zeljko’ u Murskom Središću gdje smo u jednom trenutku skupa delali. Hodati smo počeli na Bijelu nedjelju ( prva nedjelja nakon Uskrsa) i već za deset meseci se oženili.’
Dragutin Srša je Ivanu opravu sašio
‘Je, kaj ne pozabim, Ivijo je črnu opravu, svetešju opravu (odijelo) zašio Dragutin Srša iz Peklenice koji je poslije bio majstor v ‘Partiznanki’ i ‘Modeksu’ v Murskom Središću i stvarno je oprava bila ‘ajnc a’, bormeš so svi za njim gledali. Kak stesani je bio, završila je priču Marija.’
Nisam je pitao jeli bilo između njih ‘oni poslova’ prije prve bračne noći niti tko je bio dever, tko podsnehalja, niti koliko su muzikaše platili niti koliko i što su za poklone od svatova dobili.
Žao mi je što nisam pitao tko su bile glavne kuharice, kakav je bio jelovnik i čije vino se pilo? I je li ljepša torta bila u Vratišincu ili Pelenici, koju je dobio starešina, a koju podsnehalja. I što je pod obloke (vanjski svati) došeo?
Priznajem za priču o ovo dvoje ljudi potrebno je prostora više nego je to prikladno za portal. Rekli smo na kraju kako, ako Bog da, se nađemo na 60. obljetnici njihovog svetog i uzornog braka u kojem su dobili kćerku i dva sina.
